Књига је настала као резултат истраживања супрематизма и пракси које су претходиле и своједобно утјецале на појаву супрематизма као смјера у умјетности, прије свега радова који су се тицали изговорене или писане ријечи. Ради се у првом реду о радовима руског пјесника, писца и футуриста Велимира Хљебникова који је заједно с Алексејем Кручонихом осмислио лингвистички експеримент под називом заум – експериментални пјеснички језик који карактеризира неодређеност у значењу. Књига се састоји од шест школских уџбеника руског језика којима је свака страница ручно избушена мотивима трокута или кружнице те заједно чине слојевиту композицију која може послужити као водич или уџбеник за нови заумски језик који је настао органски, а не умјетно попут есперанта. Назив самокњига алудира на Хљебниковљеву „самодостатну“ умјетност и његову теорију да се дјела не реферирају ни на што друго осим на сама себе. Лохајз тисак као техника израде самокњиге је процес ручног бушења страница лохајзом – пробијачем који се иначе користи за пробијање картона, гуме или текстила. Жеља за стварањем новог имена за књигу и посебно ново именовање технике израде долазе од Хљебниковљеве идеологије, а касније и идеологије супрематиста о нужности за нечиме новим, о жељи за иновацијом. Другим ријечима, бушење или уништавање старога (старих књига) и стварање шаблоне за нешто ново (језик или објект) полази од исте идеологије коју су заговарали супрематисти.